Коштана, трагични поход ка слободи

     Као на сликарском платну, Бора Станковић дубоко, осећајно, лирски, осликава прилике и дешавања једног времена. Толико верно да, читајући, постајемо део његове слике. Слушамо музику Цигана. Осећамо мирис тог времена. Сведоци смо њихових страсти. Страхујемо исте страхове - страхове од пролазности, старења, нестајања.

     Коштана је млада прелепа Циганка која својом песмом и игром очарава све око себе. Стојан је воли. Младалачки, нежно. Но, та је љубав неминовно осуђена на пропаст без обзира на то што се он осећа спремним да пркоси поретку и пренебрегне друштвени положај. Хаџије, Тома и Митке, у животу имали су све - новац, моћ, друштвени углед. Све, сем оног есенцијалног за живот - љубави. Њихове су жене "усахле" попут извора, поред својих мужева у сопственој кући. Подређене, потлачене и смерне беху жене тог времена ...

     А Коштана? Коштану су желели страствено, господарски, попут свега осталог што су у животу поседовали.  Виде у њој своју младост, своје неиспеване песме, своје неутољене жеђи. Какве је само страсти пробудила у, сада већ оседелом, Миткеу прелепа Коштана. Попут птице, жељна песме и слободе, млада и пуна живота, опчињавала их је у потпуности. Као прелепи цвет који сви желе да уберу, миришу, и да му, још нерасцветалом, почупају латице, све до једне...  Њена лепота беше њен усуд.  Доживела је судбину многих жена тог окрутног времена. Због жала за сопственом, неиспуњеном младошћу, желели су да узму њену. Немилосрдно. Њима је остала туга за младошћу, за женском недостижном лепотом, за слободом коју више нису могли имати а коју је Коштана у свом предивном, уметничком бићу, поседовала.

     Без обзира на све, газда Митке је имао у себи искру истинске љубави према Коштани. Свестан да јој не може помоћи, колико год га молила, свестан да ће њена лепота угаснути и њен поход ка слободи се трагично завршити, он је дарује и испраћа на пут са кога повратка више нема. .. Латице ће се окрунити у прах и ветар ће их однети. Негде далеко, отићи ће младост и слобода, са чергом, у неповрат ...

                          (Андријана ЋОРИЋ, МСТ III-3, школска 2016/17. година)