Раскршће

Пред раскршћем путева непознатих
стојим:
један води право, ка жељама
мојим.
Све крај њега - прострто поље
од маслачка,
ал' га ветар развеја, не оста ни трачка.

Други, крај брзака и мирисних
јела.
Све уз птичју песму води до
предела
где се снежни врхови беле
по планини.
Мучно је,
и хладно,
на тол'кој висини.

Ал' нешто ме вуче стазом уском,
крутом.
Све обраслом трњем, коровом
и прутом.
Јер слутим да нешто
на крају ме чека,
ако кренем стазом том,
путем до човека.

               (Уна ПОПОВИЋ, МСТ II-3, школска 2004/5. година)